“Kreativni proces je i magičan i magija”

Elizabet Gilbert

Govoriš da poklanjaš svoj rad čovečanstvu, šta se sad nerviraš?

Kaže mi je prijateljica dok joj iznenađeno guram pod nos sličicu sa društvene mreže.  Kratki pasus iz moje prve autorske knjige, malo parafraziran, a malo jasno prepisan, ukrašen prelepim fontom i dizajnom.  Potpisan jasno imenom autora… posta…

Izvini, kako da se ne nerviram?  Pre par dana društvene mreže su bile poplavljene citatom čuvenog rimskog imperatora sa potpisom poznate ličnosti iz samorazvoja.  Nekoliko dana pre toga, poput rok zvezde scenom je pržio nepotpisani Sveti Toma Akvinski.  Jel to tebi samo upsi, što bi deca rekla?

Svi mnogo vremena provodimo na društvenim mrežama.  Postovi se smenjuju brzo, upadaj u naš vidokrug, traže reakciju, a zatim nestaju u beskrajnom povlačenju prsta po ekranu. Navikli smo da ni minut slobodne pažnje ne trošimo na prostor u sebi, te se mahinalno hvatamo telefona čim razgovor utihne ili naiđemo na crveno svetlo. Citat, citat, citat, lajk, slika mačke, poziv u pomoć, citat, citati, lajk, lajk, mačka, lajk, panda u kupaćem kostimu, vic, citat, lajk,…  Kao beskrajna reka informacija pred našim očima prelivaju se ideje i momenti drugih, slike, reči, reči, reči dok ne počnu svi da liče jedan na drugog, pa zaboravimo koji smo vic pročitali, ali se sećamo da je bio smešan.  Onda kliknemo na lični status, pa poput prolupalog ratnog heroja koji prepričava sve doživljaje iz rata kao svoje, podelimo sa svetom ono što nam se mota po glavi (dok se Markus Aurelijus okreće pod zemljom).

Otpusti to.  Ljudi kopiraju ono što vole.  Ionako sve ideje dolaze sa istog Izvora.

Sa ISTOG Izvora?

Kreativni proces je čudesan. Kada dozvolimo sebi da budemo čist kanal Kreaciji, ideje nam same dolaze i poklanjaju nam dovoljno energije da ih realizujemo.  Kuckaju, štipkaju, skreću nam pažnju.  Neke su glasne i opsesivne, druge su tihe i nejasne.  Nekima se odazivamo odmah, gotovo opčinjeni padamo u stvaralački trans i sa poletom ih sprovodimo u (životna) dela.  

Drugima se ne odazivamo.  Setimo se tek kada ih vidimo ostvarene kroz posvećenost druge osobe.

Elizabet Gilbert slikovito tvrdi da su ideje posebni energetski entiteti koji dele planetu Zemlju sa nama.  One su inteligentne, imaju slobodnu volju i žive svoje živote.  Njihova pokretačka sila je želja za manifestacijom, a pošto ideje nemaju fizičku formu, one putuju po svetu i traže partnere u ljudskom obliku.  

Samo ljudi mogu da generišu fizičke forme iz nevidljivog etera.

Gilbertova piše da kada se ideja ustremi na osobu, ona provodi nekada minute, nekada sate, a nekada mesece da zadobije njenu pažnju.  Većina se ne odazove jer je zauzeta svojim telefonima, porukama, računima i stresovima, te ih ideja napušta i odlazi nekom drugom.

Dve hiljade sedme godine, čuvena Alicia Keys je objavila pesmu koja je preko noći postala svetski hit.  Priča koja prati pesmu je zajednička svim ženama koje su iskusile momenat u romantičnoj vezi kada se jedna nevidljiva linija prešla i povratka na staro nema.

Tačno godinu pre toga ja sam završavala koledž u ruralnoj Zapadnoj Virdžiniji.  U tom periodu sam sarađivala sa nekoliko muzičara iz Njujorka i Filadelfije pišući stihove za R’n’B pesme kojima su bili producenti.  Imala sam dosta inspiracije, ali nisam znala šta da radim sa njom.  Producenti su to znali i rado prihvatali moje ideje.  

Saradnja je bila nadahnjujuća, no paralelno njoj dešavalo se i nešto neobično.

Na predavanjima, sportskim treninzima, na poslu i pred spavanje – čak i u sred druženja sa prijateljima – proganjala me je mračna vizija.  Bila je to slika uplakane žene duge kovrdžave kose koja je tiho patila u svom stanu.  Osećala sam je kad god bi mi bljesnula pred očima i mislila da je njen bol moj. Probadanje u stomaku je bilo stvarno.  Gušenje u grlu je bilo stvarno.  Moje suze su bile stvarne.  

Patnja je bila toliko jaka da umesto da pišem kroz nju, ja sam nalazila distrakciju.

No, ako bih dozvolila viziji da se malo duže zadrži, videla bih da je ta žena silno volela okrutnog muškarca, a nije mogla da bude sa njim.  Njegova odsutnost u njenom životu bila je opipljiva. Povređena, brisala je suze prstima i kroz guste kovrdže šaputala u etar WHERE DO WE GO FROM HERE?  WHERE DO WE GO FROM HERE?

Viziju sam odgurivala mesecima od sebe dok se najzad nisam smestila u iznajmljenoj sobi u Harlemu po završetku studija i smireno zabeležila njene stihove.  Nije ih bilo puno, jer sam se na silu prisećala slika, ali sam bila presrećna kada mi je jedan od producenata rekao da je namirisao hit.

Onda je sledeće jutro provalnik prošetao po stanu dok smo cimerke i ja spavale i odneo moj kompjuter sa svim tekstovima.  Nedugo potom oglasila se Alicia Keys sa svojim megahitom.

WHERE DO WE GO FROM HERE.

Osećala sam se pokradeno i besno.

Ja nisam imala pravo da se ljutim na poznatu pevačicu, niti da se uspavljujem idejom da sam pokradena.  Možda je ideja za pesmu nošena jasnom vizijom pokucala i pevačici i meni i još stotini zauzetih ljudi, a onda kao iskusna koketa izabrala najbogatijeg partnera.  

Možda.  

No, nemam sumnje kada kažem da je parafraziranje ili surovo preuzimanje originala tuđeg rada krađa koja reže dublje od zakona, jer osoba koja krade lišava SEBE veličanstvenosti.

Veličanstvenosti koja dolazi od inspiracije kada nas ideja izabere.

Veličanstvenosti koja dolazi od inovacije koju ideja nosi.

Veličanstvenosti koja dolazi od preduzimanja akcije da bi se ta ideja manifestovala.

Ljudi koji svetu pružaju originalna dela ma koliko velika ili mala su STEKLI PRAVO kroz rad, akciju i posvećenost da ta dela zovu svojima. Prošla su kroz njihovo telo.  Ostala zabeležena u njihovom biću.  Kroz njihovo materijalizovanje data svetu.  Kada se koristimo njihovim radom, mi uživamo u veličanstvenosti Kreacije sa njima. Oni postaju Izvor.

Oni koji nisu, a služe se tekovinama tuđeg rada su kradljivci, jer nisu stekli pravo da kroz sopstvenu veličanstvenost omoguće ideji da zaživi.

I to je to.

Izvor jeste isti za sve, ali život njegovih ideja nije.