„Zar ne misliš da možda preozbiljno shvatate taj sport – on ima samo sedam godina“ – konkretna je dobronamerna prijatelijca na moj komentar da ne mogu radnim danima puno da se prepuštam društvenom životu.
Nije jedina – sa sličnim pitanjem se susrećem i od drugih dragih ljudi kada su u pitanju deca – zar ne mislim da smo im suprug i ja previše posvećeni, zar ne mislim da je suludo trošiti novac na table, flomastere, papire, zar ne mislim da je nepotrebno na svakih nekoliko nedelja vikend provoditi u prirodi, zar ne mislim da je potpuno bespotrebno davati toliko na suplemente i šta će im uopšte sva ta skijanja, klizanja, jahanja, sve te Lego radionice i bazeni – koliko bismo novca sačuvali da nam je fokus negde drugde.
Intimno, niko od tih prijatelja ne zna da kada zagusti ista pitanja suprug i ja pitamo jedno drugo – kada smo umorni, kada je hladno, kada bismo radije da prepustimo deci i telefon i tablet i daljinski upravljač – a jedno od njih ima trening. Ja ne smem ni da pomislim, a kamoli izustim da možda sport to veče može da sačeka, kao što i moj suprug ne komentariše kada dođe kući na kraju radne sedmice, a dnevna soba se ne vidi od makaza, papira, flomastera i – kostima superheroja. Prećutno prepoznajemo još jedan dan u kojem smo dobili bitku na nevidljivom bojištu, u ratu koji traži sve od nas, a vrlo je neizvesnog ishoda. Nemamo snage ni da slavimo male trijumfe jer mašinerija apsurda i besmisla ne miruje – u toku je rat roditelja i digitalnog sveta za dečju pažnju.
U 2020. godini industrija video igrica je akumulirala 173.7 milijardi dolara. Od toga su 98.4 milijarde donele – besplatne igrice. Dobro ste pročitali. Sva ona bezazlena kliktanja dece i preuzimanje besplatnih aplikacija na našim telefonima kada smo zauzeti da obratimo pažnju – donose milijarde nekom drugom – a ostavljaju pustoš na duge staze. Iako pouzdane naučne studije godinama pokazuju da pored očiglednih problema sa pažnjom, motivacijom i transferom sadržaja, mladi iza ekrana rizikuju i dugoročne zdravstvene posledice (visok krvni pritisak, pretilost, razvojne poremećaje, itd.) – čak 8.4% zavisnika od video igrica su adolescenti i deca. No, ovo nije priča o video igricama. Nije čak ni priča o jutuberima koji promovišu sadržaje video igrica zarad klikova. Ovo je priča o civilizacijskom padu koji je na pomolu kada se pojave isprazne ikone jednog doba, a nestanu pravi heroji.
Prema rezultatima istraživanja profesora, psihijatra i doktora Frenka Farlija heroji kroz istoriju dele zajedničke karakteristike, koje mogu da se grupišu u 5 jedinstvenih kategorija, te posluže da razumemo zašto nam srce poraste kada gledamo Džona Vejna na velikom platnu, ali se samo slatko nasmejemo kada u sličnoj ulozi vidimo Toma Kruza. Doktor Farli tvrdi da heroj mora da zadovolji sledeće standarde – da pokaže odvažnost i snagu, iskrenost, brižnost i velikodušnost prema drugima, veštinu, sposobnost i inteligenciju, da pokaže spremnost da se upusti u velike rizike, kao i da poseduje neobjašnjivi faktor „veličine“ koji osvaja naša srca. Što je najbolje, dr. Farli zastupa ideju da ne samo da treba da gradimo u sebi i svojoj deci karakteristike heroja, već i da ih prepoznajemo i hvalimo među drugima u svojoj sredini, te tako malim koracima gradimo zdravije društvo.
Ukoliko ste dete osamdesetih, sigurno se sećate kojom brzinom je naša generacija zaboravila narodne heroje – velikane istorije koje su slavili naši roditelji i njihovi roditelji – i svoju pažnju usmerila na kriminalce. Gotovo preko noći, mladi gospodari podzemlja postali su vesti na naslovnim stranama, osvajači moći, uticaja i ženskih srca, antiheroji ratnih godina nad kojima su se stariji zgražavali, a mladi im se potajno divili. Govorilo se tada o časti, hrabrosti, uličnom kodeksu, ali i o nagradama i trijumfima koje donosi život od „dvesta na sat.“ Sećam se sa koliko sam divljenja kao devojčurak tajno čitala članke o Kneletu – odlikašu, sportisti koji je u bezumlju jednog vremena odlučio da preuzme život u svoje ruke, (doduše sa druge strane zakone), a onda istom vrtoglavom brzinom kojom je živeo i poginuo – da postane ikona jednog doba. Takođe sam se divila i Aertonu Seni, šampionu formule jedan koji je imao srce veće od zakona fizike i suludu hrabrost koja ga je na kraju i odvela u ranu smrt. Obojica su budili u meni prisustvo nečeg velikog, gotovo vanvremenskog, koje je samo čekalo pravi trenutak da se ispolji. Znala sam da postoje okolnosti u životu koje su veće od pojedinca, ali da ne postoji toliko velika okolnost da nadmaši to nešto neobjašnjivo i „veliko“ što imaju heroji i antiheroji – „boj ne bije svijetlo oružje, već boj bije srce u junaka.“ Ukoliko bismo moral ostavili po strani i prostudirali karakteristike heroja dr. Farlija, brzo bismo došli do zaključka da (anti)heroji devedesetih nisu dostigli slavu samo zahvaljujući trenutnom raspadu jednog velikog sistema, već da su delili dublje arhetipske karakteristike na koje se odazivaju skriveni aspekti psihe i bića čoveka i da nije čudo što su im se i kućna deca divila. Mislili smo tada da smo dotakli dno apsurda.
Ko su heroji naše dece? Šta to oni gledaju, kome se dive, na čije pozive se odazivaju? Da li i njima srce naraste u inspiraciju veću od čoveka koja podseća zbog čega vredi živeti i za šta vredi umreti ili – su samo statistika koja stvara selebritije i kvazi selebritije, kraljeve i kraljice digitalnog sveta – držače i otimače pažnje. U jednoj amalgamskoj masi klikova, rejtinga, subskrajbova, pratilaca – glupost je neograničena i isto tako nagrađena.
Naša deca svojom pažnjom biraju tako da su čak pravi kriminalci ustupili medijski prostor lažnjacima, pozerima i glupacima. Govorim o milionskim pregledima videa za decu bez ikakve fabule, poruke i dubljeg značenja. Govorim o sadržajima dizajniranim da drže pažnju najmlađih bez i najmanje odgovornosti autora. Govorim o prozivkama, o mobingu, o erotizaciji, o popularizaciji izopačenosti i igranja na najprimitivnije ljudske impulse – u deci – zarad klikova, minutaže na videu i svih ostalih metrika koje kreativno ljudsko biće mutiraju u nečijeg – PRATIOCA. Govorim o milijardama dolara koje će i ove godine odneti digitalni predatori, gejming industrija i – pornografska industrija, ostavljajući nas da se pitamo – gde ide ovaj svet?
Dok ne nauče sami da razlikuju i vrednuju, na nama je da, dan za danom da ulažemo vreme, život i novce u aktivnosti sa ove strane ekrana, znajući da se za svu našu decu – i našu i vašu – otima ista aždaja. Ako ne osete kao mali šta Heroji donose drugima i ko mi postajemo u prisustvu Heroja, kako će znati da razlikuju predatora od žrtve i sami ne postani ni jedno ni drugo? Ako ne osete kao mali dodir bezvremenskih, univerzalnih vrednosti koji ljudsku prolaznost približavaju božanskoj besmrtnosti – kako će praviti odluke zbog kojih vredi živeti kada im besmisao zakuca na vrata – a hoće? Od koga će naučiti da stvore i daju u vremenu kada je zavodljivije da konzumiraju i traže?
Neće moći ni vaši ni moji, neće moći Naši mali, očevi i majke budućeg sveta da razlikuju Sokrata i Platona od Tupana i Glupana, niti Živojina Mišića od još jednog narko-orjentisanog-do-zuba-naoružanog-kvazi-repera koji ih poziva na „belo.“ Zato – na nama je da zovemo stvari pravim imenom, da najpre u nama, a zatim u njima držimo živim plamen večnosti i podsetimo se da kada ovaj plamen usahne – civilizacija se gasi.
Dok se pitam koliko će mi ljudi zameriti što „ratujem,“ iz dnevne sobe čujem svoju decu kako na sav glas pevaju pesmu „legende ne umiru.“ Dok skaču i grme u zamišljeni mikrofon, osećam ono „veliko vanvremensko“ kako plamti u njima – danas. No, puno je dana ispred nas.
Legends never die when the world is calling you, Can you hear them screamin’ out your name?
Legends never die, they become a part of you, Every time you bleed for reaching greatness
Legends never die…
Nije kasno!
Svaki sekund je važan.
