IZ HAOSA U KOSMOS

Znači, ovo je to stanje blaženog haosa,

mislim u sebi dok Stefanu dodajem flašu zelenog deterdženta za sudove iznad pune kade.  Sa penom na sve strane, dinosaurusima koji plutaju i svim šerpama i loncima u pogonu, moj nećak nije jedini kome je udarila euforija u glavu.

Ujna, da dodamo malo vruće vode u ovo, a?

I pre mog odgovora, uveliko pljušti i po kadi i preko kade i mi smo potpuno mokri.  No, to nije sve.  Na dobronamernu kritiku iz druge sobe da pravimo štetu, nešto bezobrazno u meni se buni i trči do kuhinje po drugu flašu deterdženta – narandžastu – i zajedno sa bebećom kupkom istresa je u vodu.  Miriše lavanda, iznad nas se raspršuju balončići, a Stefan i ja šljapkamo i smehom paramo večernju tišinu.  Ja sam toliko radosna da ni ne pomišljam na komšije koje se sigurno već spremaju na spavanje.  Jedanaest je sati i za nas dvoje večeras vlada kućni ne-red.

Nije novost da svi mi nosimo dete u sebi.  Poetski taj termin koristimo da objasnimo šašavo ponašanje koje je neprimereno našim godinama, pa kažemo da smo podetinjili.  No, psihologija tvrdi, a kvantna nauka potvrđuje da je dete u nama vrlo ozbiljan fenomen.  Ono krije tajne našeg uspeha i neuspeha u životu, jer su naši osnovni obrasci rasuđivanja začeti u detinjstvu.   Kada nam je u ranom periodu odrastanja na neprikladan način ukazano na neku našu potrebu ili nam je neka emocija ugušena, taj element se odvaja u našoj podsvesti od celovite ličnosti, ali nastavlja da postoji.  Recimo, roditelji često tumače dečiju radoznalost kao nestašluk i daju detetu do znanja kroz kažnjavanje i kritiku da je potreba za istraživanjem neprikladna, a dete da bi osvojilo naklonost roditelja te se potrebe odriče.  Slično, deci se često nesmotreno govori da puno pričaju, da su dosadni ili da zamaraju.  Traži se od njih da budu „dobri i poslušni,“ no često bez specificiranja šta biti dobar i poslušan znači.  U nemogućnosti da se nosi sa zahtevima roditelja, a u želji da njihovu ljubav zadrži, dete polako počinje da se odriče esencijalnih aspekata sebe i menja ih sa aspektima koji garantuju bolje ishode.

Nažalost, ovi naizgled ugašeni aspekti ličnosti nastavljaju da postoje u podsvesti kao nezalečene potrebe i vremenom aktiviraju obrasce ponašanja koji onemogućavaju potpuno ostvarenje ličnosti.  Osoba koja ima dosta nerešenih momenata iz detinjstva često pati od nedostatka životne energije, prate je neobjašnjeni pehovi u životu i oseća se kao lutka sudbine koja nema moći upravljanja nad svojim životom.  Najčešće će te je prepoznati po tome što vokalizuje stav da je život nepravedan, da su okolnosti nepovoljne i da se oseća zablokirano.  Na pokušaje da pomognete on ili ona će vam objasniti uz dobre argumente kako nije moguće promeniti situaciju, jer su okolnosti takve kakve jesu.  Vrlo često ćete se posle druženja sa ovakvim ljudima i vi osećati iscrpljeno.  Ipak, kroz adekvatnu terapiju, moguće je stvari iz korena pomeriti.  Kvantna psihologija omogućuje da se na blag način stupi u kontakt sa svim tim malim i napuštenim „ja,“ koji godinama traže našu pažnju.   Njihove potrebe se uz pomoć terapeuta saslušaju, dozvoli im se virtuelno odrastanje i na kraju se uspešno usvoje u svest kao odrasli aspekti ličnosti.  Kao rezultat, osoba postaje integrisana, na raspolaganju joj je mnogo više životne energije i u stanju je postizati životne ciljeve.

A kako ja to znam? Znam zato što mi je nakon mnogo godina stresnog i komplikovanog načina života u 2011-oj konačno bilo muka od sebe same.  Imala sam 30 godina, „dobar“ posao sa kojeg sam se vraćala beživotna, predivan stan u kojem sam samo spavala i pun telefon poziva na eksluzivne zabave na koje nisam imala snage da idem.  Moj ormar je bio popunjen odećom koju sam ja birala i cipelama u kojima sam hrabro gazila, a sve mi je falilo.  Činilo se da koliko god se koprcala, moji željeni planovi su se na kraju ipak izmicali, a prilike bile poklanjane nekom drugom.   Taj sanjani život je delovao toliko daleko od moje stvarnosti da nije bilo afirmacije Lujze Hej kojoj se ne bih grohotom nasmejala.  Osećala sam se prazno i beskrajno napušteno.  Sa glavom među kolenima i rukama prekrštenim na potiljku, pronašla me je spoznaja tog jednog dana da mora da postoji neki lakši način, neki mekši način – način koji će moj život umesto cigarama, kafom i iscrpljujućom potrebom da se krećem ispuniti mirom i zadovoljstvom.

Posle spoznaje progovorio je ućutkivani glas, a onda su došle suze.

Nakon četiri godine terapije, moram vam priznati da se mnogo lakše diše sa ove strane Alisinog ogledala.  Napuštena deca u meni su odrasla i umesto da mi prave lom od života svojim besovima, ona sada oslobađaju prostor da se ispolji neometana radoznalost, moja potreba da pišem, da istražujem i svoja saznanja delim sa drugima.  Umesto gledanja na okolnosti kao fiksne, sada je živo saznanje u meni da sam aktivni agent u svom životu i da mogu da biram da li će moja istorija (p)ostati moja biologija.

Takva sam na dobre dane.

Na loše dane, kada lampice u glavi krenu da se gase i na scenu stupi unutrašnji negativac, ja pogledam nastupajući haos pravo u oči i potpuno mu se prepustim.  Evo i zašto.

Britanski mislilac Richard Rudd u svojoj knjizi Gene Keys ističe da je glavni problem čovečanstva u ovom vremenu to što smo smo prestali da verujemo životu.  Umesto da uporedo sa tehnologijom i društvenim mrežama mi evoluiramo u bića koja cene saradnju, a ne nadmoć; mi i se i dalje držimo stare maksime da je „čovek čoveku vuk“ te svakodnevno aktiviramo primitivne delove mozga.  Plaćamo polise osiguranja, držimo se poslova koji nas guše i pristajemo na veze u kojima smo i gluvi i slepi, samo da bismo izbegli moguće neugodnosti koje sa sobom nosi neizvesnost.

Po Rudd-ovom mišljenju, mi moramo da počnemo da se otvaramo ideji da je promena sastavni deo života i da potrebu za grčevitom kontrolom prevaziđemo.  Nauka je skoro otkrila da inteligencija svake ćelije ne leži u nukleusu, kako smo učili u školi, već da je raspoređena duž ćelijske membrane.  To znači da smo, ipak, kao bića programirani na saradnju.  Ćelijska membrana je ćelijin interfejs sa svetom, a ne zaštita nekog superiornog inteligentnog sistema koji je centralizovan unutar nje.

Na makronivou, utelotvorili smo verovanje da je ključ inteligentnog života upravo u mozgu, pa se često hvalimo kako smo „racionalni“ kao da je to poseban kvalitet.  Nova nauka, opet, tvrdi drugačije.  Najviše nervnih završetaka nalazi se zapravo u crevima, koja pored varenja obavljaju jednu jako bitnu ulogu.  Kroz creva se izražava naš emotivni sistem. Creva su ta koja obaveštavaju mozak o opasnostima, a čije poruke mozak bira da li da racionališe ili ignoriše.  Sigurno možete prizvati situacije sa nepovoljnim ishodom u kojima vam je um govorio da nešto uradite, jer je to zvučalo jako racionalno, ali vas je „presecalo ono nešto u stomaku“ koje niste poslušali.

Emotivni sistem nam nije podaren bez razloga.  Mi smo daleko moćnija bića nego što naš racionalni program rasuđivanja može da nasluti.

Richard Rudd ističe da smo iz straha od neizvesnosti izmislili društvene strukture koje nas sada guše.  Centralizovali smo vlast, centralizovali smo religiju i prepustili državi (kojoj ne verujemo) da odlučuje o važnim pitanjima.  Pošto doživljavamo sistem kao nepromenljiv, grčevito se držimo onih delova naših života za koje mislimo da možemo da kontrolišemo, jer je naš primalni strah jači od istine da životna snaga zapravo nadolazi onda kada popustimo stisak.  Mi kontrolišemo razgovore sa dragim osobama, guramo se za prednost u saobraćaju i manipulišemo naš put kroz život u ubeđenju da ako mi nekoga ne preduhitrimo, onda ćemo biti preduhitreni.  Kontrolišemo i osećaje, naše ljubavi i strasti, jer ne znamo šta će da se desi ako uzmemo četkicu u ruke ili se zaljubimo iz sve snage, pa na kraju – ne osećamo ništa.  Na kraju otupimo.

Haos je stanje koje nastupa kada nestane kontrola.  Haos nije anarhija.  To je stanje bez reda na koji smo navikli.  No, kada mu se prepustimo i istinski počnemo da komuniciramo sa svojim okružjem umesto da agresivno namećemo sebe, on nam otkriva jednu drevnu magičnu tajnu – da haos uvek u sebi nosi božanski, nevidljivi red.

Haos nosi dva najveća dara čovečanstvu, po mišljenju Rudd-a su.  To su dar inovativnosti i dar igre – oba nerazdvojiva od samog života.

Pogledajte samo decu – ona kreiraju haos, što svaki roditelj može da potvrdi.  Koliko god okružje uticalo na njih, deca svojim prstićima oblikuju svet po svojoj volji, čak i po cenu kritike i kazne.  No, ako bolje sagledamo dečiju igru, otkrićemo da ispod haosa koji igru svuda prati kuca jedan moćni kosmički impuls.  Taj impuls je život sam po sebi koji traži formu kroz koju će da se izrazi.  Njegov red očigledan je tek nakon nekog vremena.  Sa svakom pomerenom stolicom i razbijenom vazom sa stola, sa svakim skokom sa kauča i glasnim smejanjem deca ispipavaju taj novi svet u koji su stigli, slažu senzacije i saznanja i sa nepresušnom radoznalošću grabe dalje.  U njima energija života ne jenjava.

Rudd nama odraslima savetuje da se podsetimo kako je to kada se otvorenog srca i uma susrećemo sa svetom.  Umesto da ga gušimo, da prepoznamo impuls u sebi koji čezne za slobodom i bezbrižnom igrom.  Mi imamo sposobnosti da prevaziđemo sva ograničavajuća verovanja i dogmu koja nas drži u grču.  Mi smo evolutivna bića, koja kao deo kosmosa težimo ekspanziji, ali moramo da napustimo prevaziđene modele shvatanja i ideologije koje počivaju na strahu.  Na nama je da prestanemo da analiziramo i da počnemo da povezujemo.  Na nama je da ponovo verujemo tom magičnom prostoru u kojem naš kreativni genij stvara i pustimo njega da nas vodi.  Zabavimo se – makar na kratko.  Možda nam treba malo više Zumbe.  Možda malo manje recepata i više kuvanja po osećaju, manje GPS-a i više zvezde Severnjače.  Možda kada se prepustimo haosu shvatimo da ono što nazivamo „detinjim“ u sebi je zapravo suština našeg postojanja.  Ako je Rudd u pravu, onda smo mi ništa drugo nego deca kosmosa čiji je jedini posao na ovom svetu da se izlečeni od ozbiljnosti – IGRAMO, jer se u slobodi igre nalaze svi naši odgovori.  Tu živi naš genij.

No barriers, no laws, no work – just play.

Ako vas interesuje kako se završilo Stefanovo i moje druženje sa početka ove priče, znajte da se nismo zaustavili na mokrom kupatilu.  Preselili smo haos u kuhinju gde je Stefanovoj maloj sestri Nađi palo na pamet da baš tada, pred ponoć, nakon iscrpljujućeg dana provedenog u igri – ukrasi svoju rođendansku tortu.  Napravili smo fil, ona je brljala njim svuda po stolu, Stefan i ja lizali viškove, a „uja“ mažnjavao čokoladne ovčice.  Shvatila sam da su se stvari potpuno izmakle kontroli onog momenta kada se među nas u spavaćici ušunjala baka i bezobrazno zabola prst u tortu.  Stanom se širilo veselje, a u susednoj sobi, neometen našom grajom bezbrižno je spavao moj devetomesečni sin, ušuškan u prirodni spokoj kojeg smo se mi u kuhinji tek stidljivo prisećali.

 

Napomena:  Tekst je originalno pisan za izdanje kultnog magazina Refresh Your Life.  Više Vanjinih tekstova, kao i neverovatno inspirativnih priča drugih ljudi možete pronaći na ovom linku RYL Magazina.